Kad smo Sofijinu majku pitali šta je začudilo kod Scratch kursa, odgovorila je jednom rečenicom: „Nisam mislila da može da mi objasni for-petlju.“
Sofija T. ima samo 7 godina i pohađa naš Scratch program Sabotom od septembra. Za 6 nedelja, napravila je tri projekta: animiranu priču o mačici, mini-igricu „uhvati jabuku“ i interaktivnu čestitku za maminu slavu. Ali ono što nas je zaista impresioniralo nije broj projekata — već njen način razmišljanja.
Kako Sofija rešava probleme
Na jednom od prošlih časova, trebalo je da animira lik da „hoda“ naizmenično pomerajući noge. Sofija je sama shvatila da joj trebaju „dva kostima“ koji se izmenjuju u petlji. Zatim je dodala i zvuk koraka. „Jer bez zvuka nije realistično,“ objasnila je svom nastavniku.
Njen nastavnik tvrdi da ovaj tip autonomnog rešavanja problema — identifikacija cilja, razlaganje na korake, testiranje i ispravljanje — nije nešto što se direktno uči. Deca ga razvijaju kroz iskustvo, ali samo ako je okruženje dovoljno bezbedno da greše i isprobavaju.
Šta kaže porodica
„Sofija sad kada gleda animirane filmove priča o tome kako su likovi programirani. Pitala je da li su Disney filmovi u Scratchu. Malo smo joj objasnili da postoji razlika, ali entuzijazam je isti.“ — Mama Nikolina
Sofija planira da na sledećem projektu napravi igricu u kojoj njen pas (Buba) lovi lopticu. Jedva čekamo da vidimo rezultat.