Nikola Đorđević

Moj sin Aleksandar imao je jedanaest godina kada smo ga upisali na kurs programiranja u Scratch-u. Bio je tipičan "igrč-kid" — satima bi gledao YouTube videe o igricama, ali nikada nije pokazao interesovanje za bilo šta kreativno. Očekivao sam da će kurs biti još jedna aktivnost koju će na silu morati da pohađa, ali sam se prevario. Već nakon prvog časa, Aleksandar je došao kući i počeo da objašnjava kako su se igre koje igra zapravo prave. Pokazao mi je prvu animaciju koju je napravio — jednostavnu, ali potpuno njegovu. Ono što me je najviše impresioniralo jeste da je počeo da primenjuje veštine programiranja i van časova. Napravio je digitalnu čestitku za rodjendan bake, jednostavnu igru za mlađu sestru, i čak je pokušao da napravi animaciju svog omiljenog YouTubera. Nakon završetka kursa, upisali smo ga na napredniji kurs Python-a. Sada, godinu dana kasnije, Aleksandar razmišlja o tome da postane programer ili dizajner igara. Ali čak i ako ne bira tu karijeru, stečene veštine — logičko razmišljanje, strpljenje, rešavanje problema — primenjuje u svakoj oblasti života. Posebno cenim da centar ne obećava da će od svakog deteta napraviti programera — oni obećavaju da će detetu dati alate da razvije svoj potencijal, šta god on bio.